da ti kazem

Mislim,ima li sta gore od dosade i dokolice? A ja se,evo,dosadjujem pola zivota.Neko ce reci da je dosada stanje uma,ali...da li je zaista tako? Pitam se kako da podesim,ovaj blistavi, um da se aktivira dok obavlja gomilu nepotrebnih, u nekim slucajevima cak i bizarnih stvari? Kako da se zabavim dok me komsinica davi masom nepotrebnih informacija, a ja se iz ciste kulture srdacno smeskam , dok mi kroz glavu prolazi slika kako istoj odsecam glavu brzim potezom maca.Scena kao iz Gorstaka. MOZE BITI SAMO JEDAN, a ja sam bas resila da iz ovog dvoboja izadjem,ako ne normalna,a ono bar ziva. To su vam elementarne nepogode, od kojih nema adekvatne zastite.I evo sada, pokusavam da smislim nesto pametno,a ustvari se samrtno dosadjujem dok citam ove redove.Ni to me ne zabavlja.A ,o ostalim blogovima necu ni da komentarisem. Bolje da ih nisam ni citala. Mislim, ja se izvinjavam,svima koji se nalaze prozvanima,verovatno nije do vas,nego do mene,ali tako je. Nisam ja neka dokona lezilebovicka, pa trabunjam gluposti.Ne,ja spadam u radno sposobno stanovnistvo, koje je imalo tu srecu,ili nesrecu, da svakog prvog dobija novce za onih osam sati koje utrosi radeci. A i posao mi je zesca dosada.A kome nije,pitam se onda? I kad smo kod posla, zar nije vreme da se,mi, radnicka klasa ponovo pobunimo, pa da nam to radno vreme skrate na sest sati? Osam sati na jednom mestu...sto je mnogo,mnogo je. Auu...vidi koliko je sati,a sutra je radni dan! Ajd laku noc!